"MAMU I SESTRU SU PRONAŠLI U MASOVNOJ GROBNICI, OD PRODAJE PLACA SMO IM PODIGLI SPOMENIKE" Potresna ispovest o teroru albanskih terorista: Ocu je najgore bilo
Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja srpske vojske i policije u junu 1999. godine, na prostoru Kosova i Metohije usledio je talas nasilja nad srpskim civilima. Mnogi su stradali, mnogi su nestali, a čitave porodice zauvek su promenjene.
Jedna od njih bila je porodica koja je odlučila da ostane na svom ognjištu, verujući da dom ne treba napuštati. Smatrali su da je najgore prošlo, jer je rat završen, ali se pokazalo suprotno. U danima koji su usledili, porodica je nasilno odvedena iz sela, uprkos protivljenju komšija etničkih Albanaca, koji su godinama delili svakodnevni život i pomagali jedni drugima.
Majka i ćerka se nikada nisu vratile. Otac je preživeo najbrutalniji deo zločina, prisiljen da posmatra nasilje nad svojom suprugom i najstarijim detetom. Iako je preživeo, trauma onoga što je video ostavila je trajne posledice.
Njihova tela su godinama kasnije pronađena u masovnoj grobnici. Iza njih su ostale dve ćerke, koje su nastavile život noseći teret istine koju je teško izgovoriti i još teže nositi.
Gošća emisije "Neispričano" na Kurir televiziji bila je Slađana Stanković, žena raseljena sa Kosova i Metohije, čija životna priča svedoči o istrajnosti uprkos svemu, hrabrosti da se sačuva sećanje i dostojanstvu koje opstaje i nakon najvećih gubitaka. Prvi deo njene ispovesti možete pročitati u našem odvojenom tekstu.
- Tih prvih godina, nakon sukoba, bilo je gotovo nemoguće doći do bilo kakvih informacija. Postojale su organizacije koje su pomagale u potrazi, pa smo i mi davali krv i DNK uzorke. Kasnije je utvrđeno da su moja majka i sestra pronađene u jednoj masovnoj grobnici. Njihove stvari su bile izložene, i tada smo prepoznali tragove koji su potvrdili identitet - kaže Slađana.
Kako kaže, dve godine nakon zločina porodica je dobila potvrdu i preuzela posmrtne ostatke, koje su sahranili u Leskovcu, dok je sve proteklo u teškim i emotivno izuzetno bolnim okolnostima.
- Istinu smo saznali tek kasnije, kada smo dobili potvrdu i preuzeli posmrtne ostatke. Bilo je to dve godine nakon zločina, 2002. godine. Tela smo preuzeli na Merdaru i sahranili ih u Leskovcu. Ocu to nismo mogli odmah da kažemo, nije bio u stanju da to podnese. To su bili izuzetno teški trenuci. Sve se dogodilo u tišini, bez mogućnosti da se bilo šta promeni ili vrati.
Nagla promena života
Sa samo 20 godina preuzela je brigu o porodici, suočivši se sa teškim stanjem oca i potpunim životnim preokretom koji je zahtevao da uprkos svemu ostane jaka i nastavi dalje.
- U tom periodu sam preuzela odgovornost sa 20 godina. Radila sam, borila se, brinula o ocu i sestri. Sve se promenilo preko noći. Kada sam ponovo videla oca, bio je na ivici života, težak svega četrdesetak kilograma, potpuno slomljen. Tada smo shvatile razmere svega što se dogodilo. Nije bilo izbora. Morala sam da budem jaka zbog njih. Otac je bio psihički potpuno slomljen, plakao je neprestano. Život se potpuno promenio.
- Identifikacija je trajala godinama. Dok se nije otkrila masovna grobnica i dok DNK analiza nije potvrdila identitet. Otišli smo po tela i sahranile ih u Leskovcu. Sve je bilo izuzetno teško i bolno. Otac je nastavio da živi sa nama, ali nikada se psihički nije oporavio. Bio je stalno u bolu. Sve vreme sam osećala da nemam pravo da stanem. Imala sam osećaj da sam ostala sama. Sve je bilo kao borba iz dana u dan, bez jasnog oslonca. Kuće su porušene, imovina uništena. Na kraju smo od onoga što je ostalo prodali plac i od tih sredstava podigli spomenike majci i sestri - rekla je.
Za zločine nad srpskim civilima na Kosovu, uključujući i Slađanin slučaj, niko nije odgovarao, dok se istovremeno pojedini Srbi hapse bez jasnih osnova, uprkos godinama koje su prošle.
- Nažalost, istina je da se Srbi na Kosovu često hapse bez jasnih osnova, dok za zločine nad civilima gotovo niko ne odgovara. Za moju porodicu, niko nije procesuiran, a ima mnogo sličnih slučajeva, posebno iz Kačanika. Da li međunarodna zajednica zna da za ubijene civile gotovo niko nije odgovarao? Ljudi koji su počinili zločine i dalje nisu uhapšeni, dok se drugi hapse i posle više decenija.
- Danas Srbi na Kosovužive u strahu i pod stalnim pritiskom, sa ograničenim kretanjem i neizvesnošću šta može da im se dogodi. Trenutno živim sa sinom, kog sam sama podigla. On je danas odrastao, vredan i dobar mladić. To mi je najveća pobeda. Moja deca i porodica su ono što me održava u životu. Uvek sam imala razlog da nastavim dalje i da se borim - istakla je Slađana.
I pored brojnih teških perioda i ličnih padova, ističe da je uvek pronalazila snagu da nastavi dalje, radeći i po više poslova kako bi održala dostojanstvo i ostala verna vrednostima iz porodice.
- Bilo je mnogo padova, mnogo teških dana i noći. Ali uvek sam govorila sebi da moram dalje. Radila sam i po dva posla, samo da sve bude dostojanstveno i da ostanem dosledna sebi i vaspitanju koje sam ponela iz kuće. Bilo je teških trenutaka, ali nikada stvarnog odustajanja. Uvek sam pronalazila snagu da nastavim.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs